Istorijat

Kratak pregled istorije Gimnazije do 1978. godine

Jedna od najvažnijih godina u istoriji grada Kikinde svakako je 1858. godina kada se zahvaljujući velikom naporu kikindskog življa otvara prva srednja škola u gradu - Velikokikindska Gimnazija.

Tek otvorena Gimnazija je imala status «realke» sa četiri razreda. Godine 1877. uz veliko zalaganje kikindskih Srba kod velikog župana Jozefa Hertenlenija, koji je ranijih godina bio i visoki državni činovnik u Kikindi, odobreno je da kikindska realka počinje da nosi naziv Velikokikindska Državna Gimnazija. U početku, Gimnazija je bila smeštena u prostorijama Kurije.

Sredinom 1899. godine doneta je konačna odluka o izgradnji nove moderne zgrade za potrebe gradske gimnazije. Zidanje nove zgrade preuzeo je na sebe Jožef Pavliček. Kopanje temelja počelo je sredinom oktobra 1899. godine, a nove zgrada bila je pod krovom već u leto naredne godine. 4. septembra 1900. uz veliku svečanost otvorena je nova zgrada Gimnazije. Tada Gimnazija dobija i ostale razrede i postaje Velikokikindska Viša Gimnazija.

U periodu do Prvog Svetskog rata, Gimnaziju su pohađali pretežno učenici Nemačke i Mađarske nacionalnosti, zato je školu pohađao veoma mali broj srpske dece, a i kod ono malo Srba koji su pohađali Gimnaziju gušila se nacionalna svest i unosio mađarski duh.

U periodu od osnivanja Gimnazije do Prvog svetskog rata iz ove škole izašlo je 421 maturant, od toga samo 49 srpske nacionalnosti. Kada je 1914. izbio Prvi svetski rat, gimnazijska zgrada, kao i ostale školske zgrade u monarhiji, biva pretvorena u Vojnu bolnicu. Već u prvim nedeljama rata u zgradu Gimnazije dopremljeno je prvih 600 ranjenika.

Ubrzo po oslobođenju Kikinde, 1918. godine, Srpsko narodno veće preuzima Gimnaziju u svoje ruke i imenuje Marka Jakovljevića za njenog upravitelja. Za prvo vreme, škola je radila po privremenom nastavnom planu kraljevine Srbije. Kada je tih dana predloženo otvaranje nekoliko odeljenja sa mađarskim kao nastavnim jezikom, nastavničko veće je to energično odbilo objašnjavajući to «velikom željom srpskog življa Kikinda da konačno vide Gimnaziju srpskom». 1922/1923. godine gimnazija je postala potpuna. Upisano je 411 učenika, velikom većinom Srbi.

Nesumnjivo je da su politička zbivanja u gradu imala veliki uticaj na rad Gimnazije. Tako je po stranačkoj liniji 1926. godine za direkora Gimnazije postavljen dr Mihajlo Đorđević, čovek preke naravi, strog i nagao, predstavnik velikosrpske buržoazije i naglašeno nacionalističkih stavova. Čim je stupio na dužnost sproveo je niz kaznenih mera, kao na primer šestočasovnog zatvora za nedisciplinovane učenike.

U leto 1932. Gimnaziju je zadesio težak udarac, kojem je doprineo i sam direktor dr Đorđević, naime te godine odlukom Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije Gimnaziji se ukidaju viši razedi i time biva napravedno degradirana. Odmah je formirana delegacija na čelu sa episkopom banatskim dr Georgijem Letićem, koji je u Beogradu obavio razgovor sa predsednikom vlade dr Srkšićem i drugim važnim političkim faktorima i uspela da izdejstvuje ukidanje ove odluke. Gimnazija je u sledeću školsku godinu ušla kao Velikokikindska Potpuna Realna Gimnazija.

Između 1918. i 1941. godine kikindska Gimnazija je uživala velik ugled u zemlji. Njeni maturanti bili su najčešće izvanredni studenti, a mnogi su kasnije postali priznati naučni radnici. Nesumnjivo je da su velikom uspehu Gimnazije doprino i izvanredan nastavnički kadar, među kojima je bilo i priznatih intelektualaca toga vremena.

Odmah na početku Drugog svetskog rata, Gimnazija je izmeštena, a od njene zgrade napravljena je kasarna okupacionih snaga nemačke vojske.

Posle završetka Drugog svetskog rata Gimnazija je počela školsku godinu 10. septembra 1945. sa 22 odeljenja sa srpskim i mađarskim kao nastavnim jezikom. Profesori su vrlo brzo shvatili zahteve nove vlasti i škole. Počelo se sa primenom novog socijalističkog vaspitanja i društva u celini. Decembra 1945. od Gimnazije su napravljene dve škole: Nepotpuna Mađarska i Nepotpuna Srpska Gimnazija. U isto vreme završeno je renoviranje i obnova gimnazijske zgrade.

Nova transformacija usledila je 1950/51. godine, kada su od osmogodišnje Gimnazije odvojena niža odeljenja i pripojena novoformiranim osmogodišnji osnovnim školama.

Na svečanoj sednici Nastavničkog veća Gimnazije 22. novembra 1959. godine, doneta je zajednička odluka da Gimnazija ponese ime velikog kikindskog pesnika Dušana Vasiljeva. Od velikih promena pedesetih pa u naredne skoro dve decenije Gimnazija doživljava stalni uspon i taj perio se s' pravom može nazvati ''zlatno doba Gimnazije''. Oživeo je rad đačkih sekcija i udruženja, osnovan je đački list ''Iskra'', a učenici postižu zapažene rezultate na poljima društvenih i prirodnih nauka. U to vreme kikindska Gimnazija bila je jedna od najčuvenijh, najcenjenijih i najelitnijih škola u Vojvodini i Srbiji. Tadašnji gimnazijalci odlikovali su se pedantnošću, preciznošću i odličnim rezutatima na svim poljima. Svemu ovom doprineo je i izvanredan nastavnički kadar poštovan od strane učenika, a i ostalih građana Kikinde. Gimnazija je 1968. godine dobila Šestooktobarsku povelju (Oktobarsku nagradu), a nekoliko godina kasnije i ''Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom''. Ove nagrade predstavljaju još jedan dokaz visokog položaja Gimnazije ne samo u Kikindi, već i u čitavoj SFRJ.

Školske 1974/5. godine na inicijativu ministra prosvete S. Šuvara osnovani su centri za obrazovanje. U kikindskoj Gimnaziji 1974. godine se prvi put nakon 116 godina ne upisuje prvi razred. To je bio početak nestanka Gimnazije kao institucije obrazovanja. Poslednja generacija maturanata izašla je 1978. godine kada je poslednji put zazvonilo zvono ''stare dame'' – Gimnazije. Vreme je pokazalo da je ukidanje Gimazije bilo graška. Školske 1990/1. godine Gimnazija ponovo vraća u svom starom obliku, ali će joj trebati dosta vremena da dostigne slavne dane koje je nekada imala.

Osnivanje Gimnazije

    Godine 1872. jedna delegacija iz velikokikindskog Dištrikta posetila je Peštu i od ugarske vlade pokušala da dobije saglasnost za otvaranje neke srednje škole, prevashodno niže gimnazije, ali od Vlade nije dobila očekivanu saglasnost. Međutim, godine 1876. Dištrikt ulazi u sastav Torontalske županije i članovi dištriktskog Magistrata na čelu sa Folskinger Izidorom, šalju molbu Jožefu Hertelendiju, velikom županu Torontalske županije, u kojoj daju opširno obrazloženje za potrebom osnivanja jedne srednje škole u Kikindi. Po njihovoj zamisli, gimnazija bi bila četvororazredna, a nastava bi se odvijala na mađarskom jeziku. Početna sredstva za rad škole bi činio Fond bivše Realne škole, koja je osnovana još 1858. godine, ali je na zahtev dištriktskog Magistrata zatvorena 29. februara 1869. godine. Odbor Dištrikta je tada svu imovinu ove škole(nameštaj, zbirke, biblioteku, učila) prepustio na korišćenje Šebl Lerincu koji je otvorio privatnu nižu realnu(četvororazrednu) školu. Tako da je odlukom Ministarstva prosvete i vere od 19. maja 1877. godine, broj 10972, Fond Realne škole preinačen u Fond gimnazije. Na osnovu ovakve odluke županska Skupština je osnovala odbor za osnivanje gimnazije(Gimnazijski odbor) na čijem čelu je stajao predsednik Daniel Janoš, podžupan, dok su članove Odbora činili dr Jovan Petrović, Aleksandar Janković, dr Vlajko Majinski, Nikola Bibič, Isidor Folsinger i drugi.
    Zadatak odbora do donošenja statuta je bio sledeći: obezbediti, odnosno dati rešenje za prostorije Ustanove; sačiniti buxet ustanove, vršiti kontrolu finansija; utvrditi platu nastavnika, raspisati konkus i izvršiti izbor istih; staranje o neophodnom nameštaju, učila i svim odtalim sredstvima koja su neophodna za početak nastave; izraditi takav statut koji će poslovanje pkole obezbediti u duhu savremenih saznanja. Pored ovih odluka, Ministarstvu je poslato i računovodstveno stanje fonda bivše Realne škole(sada već fonda gimnazije).
Dok se još molba nalazija u Ministarstvu, u Kikindi su preduzete sve mere da se u slučaju povoljnog rešenja otvori prvi razred. Gimnazijski odbor je u zgradi »Kurije« odabrao tri prostorije (od 7 koje su bile u nadležnosti županije) jednu za učionicu, jednu za muzej i jednu za zbornicu. Odlučeno je da se primi direktor i jedan profesor.
    Konačno, 8. septembra 1877. godine Ministarstvo je telegrafski poslalo dozvolu za otvaranje prvog razreda. Pošto se ustanovilo da su svi uslovi iz dozvole ispunjeni, Gimnazijski odbor je za prvog direktora Gimnazije izabrao Domokoš Janea, a za profesora Eremič Ištvana. Po podeli predmeta, Domokoš je predavao latinski i mađarski, a Eremič nemački jezik, geografiju, matematiku, prirodopis, crtanje i lepo pisanje.
Nastava je počela 1. oktobra. Prva inpekcija učinjena 9. novembra je konstatovala da su ispunjeni svi uslovi za odvijanje nastave. Na predlog direktora za nastavnika francuskog fizičkog vaspitanja je angažovan Štein Janoš, učitelj, a Šteiner Gabor za nastavnika francuskog jezikam ali bez honorara.
   Gimnazijski odbor je maja 1878. godine preduzeo korake za otvaranje 2., 3. i 4. razreda, a u tom smislu je poslao zahtev Ministarstvu. Ministarstvo se složilo sa ovim predlogom, uz napomenu da se poštuju uslovi dati u dozvoli za otvaranje. Gimnazijski odbor je na sednici 24. jula doneo odluku o otvaranju II razreda. Odlučeno je da se u roku od godinu dana pronađu sredstva za otvaranje III i IV razreda. Već se tada postavilo pitanje jedne samostalne zgrade za potrebe gimnazije. Školske 1879/80. godine je otvoren 3. i 4. razred. Prostorni problem je rešen na taj način što je Solgabirovsko zvanje ustupilo Gimnaziji svoje 4 prostorije u zgradi Kurije. Ove prostorije su adaptirane kako bi mogle odgovarati svojoj novoj nameni. Izvršen je i i izbor novih profesora. Za predmet mađarski jezik i klasična filologija primljen je Eredi Daniel, za predmet mađarski jezik i istorija Ujhari Laslo, a za predmet prirodopis i zemljopis Lazar Bela. Te školske godine došlo je i do prvog isključenja učenika iz škole. To neslavno prvenstvo je pripalo Lipan Peteru, učeniku 3. razreda, zbog neposlušnosti, krađe i nečasnih radnji. Zadovoljstvo Gimnazijskog odbora što je oformljena niža gimnazija nije trajalo dugo. Vincehidi Izidor, član Gimnazijskog odbora, na sednici odbora u martu 1881. godine, pokrenui je inicijativu da se Gimnazija proširi na 6 razreda, odnosno da od niže postane viša. Županijska Skupština je uputila molbu Ministarstvu prosvete i vere za proširenje gimnazije na 6. razreda. Ministarstvo je za početak školske 1881/82. godine dalo saglasnost za otvaranje V razreda, dok je otvaranje VI razreda bilo uslovljeno nekim obrazovnim i vaspitnim zahtevima. U nekoliko navrata na sednici gimnazijskog odbora je postavljano pitanje otvaranja katedre za srpski jezik. Naročiti pobornik ove ideje bio je dr Vlajko Malinski. Pošto je dalje širenje Gimnazije bilo vezano sa prostornim rešenjem, gimnazijski odbor je još 1881. godine dao da se napravi projekat jedne posebne zgrade gde bi moglo da se smesti 8 razreda. Međutim, predračun za izgradnju takve jedne zgrade poliko bi okrnjio gimnazijski fond da bi došlo u pitanje održavanje nastave. Ideja o izgradnji nove zgrade se ne napušta, ali rešenje se traži na drugoj strani. Želi se zamena zgrade komesarijata (takođe vlasništvo Županije) za prostorije u Kuriji. No i ovo rešenje se nije ostvarilo, te školske 1882/83. godine VI razred je počeo nastavu u zgradi Gimnazije.
    Ali akcija za obezbeđivanje nove zgrade se nastavlja. Pošto se nisu mogla iznaći sredstva za izgradnju, izvršena je zamena. Sreski sud i Poreska uprava su preseljeni u zgradu Kurije, a Gimnazija je dobila njihovu zgradu. Svečano otvaranje zgrade(uz obaveznu adaptaciju) je obavljeno 7. oktobra 1883. godine. Prostorni uslovi za rad su bili neuporedivo bolji nego ranije. Međutim, činjeni su značajni napori za dopunu neophodnih rekvizita i učila za pojedine kabinete. Između ostalog, nedostajala je i fiskulturna sala. Nova je izgrađena tek 1891. godine.
    Školsku 1896/97. godinu Gimnazija je započela kao državna. Krajem 1898. godine Ministarstvo je uputilo zahtev direktoru Gimnazije da za narednu godinu nađe privremene prostorije za smeštaj, jer namerava podići »savremenim pedagoškim zahtevima« potrebnu zgradu. Pošto se u Kikindi nije moglo naći ni jedna zgrada gde bi se moglo smestiti 6 razreda, uzete su u zakup dve privatne zgrade. Šestog juna 1899. godine održanoj je javno nadmetanje za izgradnju zgrade Gimnazije. Najbolje ponude je dao Jožef Pavliček, ondašnji građevinski preduzimač. On je krajem septembra dobio dozvolu za rušenje stare zgrade. Do decembra meseca je zgrada bila pod krovom. U narednoj godini nastavljeni su radovi. Četvrtog septemra 1900. godine počela je redovna nastava u novoj zgradi.
    Školske 1901/02. godine otvoren je i VIII razred u koji je bilo upisano 20 učenika. Time je ustanova postala viša gimnazija. Izgradnjom namenske zgrade za potrebe škole i otvaranjem VIII razreda završeno je konsituisanje ove srednjoškolske ustanove. Doduše, nešto kasnije je ustanovljeno da zgradi nedostaju neki sadržaji kao što su: svečana sala, prostorija za učenike putnike, prijemna sala za roditelje, spremište za fiskulturnu salu… Veći deo ovih nedostataka otklonjeno je 1914. godine kada su izgrađeni: prostorija za dnevni boravak đaka putnika, mala prostorija za prijem roditelja(u prizemlju), uvedena je električna struja i popločano je dvorište. Međutim, ova 1914. godina se neće pamtiti po novim dostignućima. Počeo je Prvi svetski rat. Školska zgrada se morala dati za vojne potrebe. Svi apeli prosvetnih radnika da do toga ne dođe bili su uzaludni. Škola je postala rezervna vojna bolnica, a nastava se odvijala u dve privatne zgrade. U posle aprilskog sloma 1941. godine gimnazija u Kikindi preživljavala je teške dane bez svog školskog doma, primorana na stalna prilagođavanje propisima koji su stizali iz Ministarstva prosvete, ali i iz središta Gradskog poglavarstva i policije. Nemačka vojska je posle ulaska u Kikindu, 14. aprila 1941. godine, zaposela gimnazijsku zgradu, oštetila i uništila dobar deo školskog inventara. Zgrada gimnazije postala je vojna kasarna nemačkog okupatora. Dotadašnji stub prosvete, nauke i kulture – srce grada, pretvorilo se u bastion gvožđa i dinamita. Taj bastion nosio je ime »Germanija«.
    Te prve ratne 1940/41. školske godine nastava je prekinuta 1. aprila na osnovu naređenja Ministarstva prosvete, ali je nastavnicima onemogućeno udaljavanje iz mesta službovanja. Danas, naša škola je jedna od uglednijih obrazovnih ustanova u zemlji. Iz njenih klupa ponikli su mnogi ugledni ljudi ovog i prošlog vremena. Mada, danas u XXI veku ova škola se suočava sa mnogim (istovetnim) problemima sa početka XX veka: nedostatak prostora, savremenih učila, … Iz sve navedenog prosto se nameće pitanje: jesmo li na početku?

Preuzeto iz maturskog rada bivšeg gimnazijalca,
Marka Markovljeva

* Napomena: podaci preuzeti iz knjige Danila Kecića “Kikindska gimnazija 1858-1983”, Grafika, Kikinda, 1983.

''Iskra''

Prvi broj lista ''Iskra'' izašao je 28. novembra 1968. godine, i izlazio je punih deset godina kao list koji su u potpunosti uređivali učenici Gimnazije.
Inicijatvu za pokretanje ovog lista pokrenuli su upravo učenici koji su želeli da svoje stavove o određenim temama podele sa svojim kolegama – učenicima. Uprava škole i Nastavničko veće pružali su od samog početka punu podršku redakciji lista. Jedina uloga profesora u uređivanju lista bila je ta što su upravo oni lektorisali tekstove koji su izlazili u listu.
''Iskra'' je izlazila pet puta godišnje u 600 primeraka koji su zatim besplatno deljeni učenicima.[1]
''Ambicije uredništva bile su mnogo veće nego što su dopuštale materijalne mogućnosti, ali bilo je najvažnije da se list objavi''.[2]

Da bi se u listu obuhvatila raznovrsna problematika iz života i rada učenika u školi i van nje postojale su sledeće rubrike:
-         gost ''Iskre''
-         literarni pokušaj
-         iz školskih klupa
-         sport i razonoda
Jedino je svečani broj ''Iskre'' odstupao od utvrđenih načela, jer je to bio broj namenjen isključivo objavljivanju nagrađenih radova učenika povodom Dana škole 28. marta.
Na naslovnoj strani svakog broja uvek se nalazila pesma nekog istaknutog pesnika – učenika. Veliki doprinos ''Iskri'' dao je profesor Ljubomir Ziramov[3] i to ne samo svojim zalaganjem oko tekstova objavljivanih u ''Iskri'', nego i svojim umetničkim fotografijama koje su često krasile neku od stranica lista.
''Iskra'' je prestala da izlazi nestankom Gimnazije 1978. godine. Đački list ''Iskra'' odigrao je značajnu ulogu među đacima – čitaocima. Sa njenih stranica ogledao se dinamičan život škole u svim svojim raznovrsnostima.
Đački list ''Iskra''

Prvi naziv lista bio je ''Prvo glasilo učenika gimnazije ''Dušan Vasiljev'' Kikinda'', ali je posle samo dva broja ovaj naziv promenjen u ''Iskra'' ime koje je list nosio sve vreme svog postojanja. Postoji predpostavka da je postojao neki drugi đački list pre Drugog svetskog rata, ali pošto je u zgradi Gimnazije sve vreme rata bila kasarna svaki trag je o postojanju ovakvog lista izgubljen ili uništen.

[1] IAK, zapisnici sa sednice nastavničkog saveta, 1969-1971. kutija 17, strana 24
[2] Grupa autora, Kikindska gimnazija 1858 – 1983, Centar za kulturu izdavačko preduzeće ''Stav'' Kikinda 1983. godine, str. 234
[3] Grupa autora, Kikindska gimnazija 1858 – 1983, Centar za kulturu izdavačko preduzeće ''Stav'' 1983. godina str. 244